ANA MARIJA ME
NIJE VOLELA

     Ana Marija me nije volela.
     Davno mi je to postalo jasno.
     Spavala sam. Na otomanu postavljenom poprečno u dnu bračnog kreveta mojih roditelja. U "velikoj sobi". "Malu" su delili ujaci. Baba Marica je spavala u kuhinji.
     Probudio me jecaj. Toplina nekog tela, neprijatno tesno pripijenog uz moje. Grčevit, čvrst, do bola posesivan zagrljaj. Trgla sam se i otvorila oči, uplašena. I sela. (Valjda je naglost kojom je učinjen dala pokretu snagu da me iščupa iz toga zagrljaja.)
     – Mama?
     – Tu sam, sine.
     Majka je ležala kraj mene.
     Taj plač, taj stisak, to telo – njeni su, znači. Čudno. Sve to, čitava situacija bila mi je apsolutno neprepoznatljiva.
     Moja majka uvek grli nežno, široko, utešiteljski, ohrabrujuće, lako, prijatno toplo.
     Moja majka nikada ne spava na mom otomanu. Jer, kako voli da kaže, "ženi je mesto pored muža". A kada je tata na celonoćnom dežurstvu u Domu JNA, ona razmešta obe polovine njihove bračne postelje i spava popreko ispružena. To objašnjava citatom iz neke knjige, koji joj se toliko dopao da ga je potpuno usvojila i prisvojila: "nema ništa gore nego kad se probudiš noću, a druga polovina kreveta prazna."
     Takvu majku znam. A ovo sad?