PETKANA

     Došla nam je kao radost. Kao ispunjeno obećanje. Kao blagoslov. Kao dar božji. Primili smo je sa suzama vrele ljubavi koja je ispunila naša srca. Sa suzama grcave zahvalnosti Bogu. I spremni na svaku žrtvu koja bi bila ugodna tom milostivom dobročinitelju.
     Dočekali smo našu kćer Petkanu kao što je zapisano da su Joakim i Ana dočekali rođenje Marijino. Kao što se dete uvek dočekuje u kućama koje su dugfo bile bezdetne. (...)

     Mnogo sam sanjao one godine pre nego što nam se kći rodila. Ali svi ti snovi ostajali su u noći, izgubljeni za dan i moje pamćenje. Svi sem jednog, koji se nametnuo sećanju zato što je bio različit. I zato što se ponavljao. Bio je to sasvim običan san. Toliko običan, i toliko stvaran da mi se ponekad činilo da uopšte i nije san.
     Tek što sklopim oči, neka ženska prilika, obučena u crno, prispela bi niotkuda i stala kraj mog kreveta. Gledala bi me, bez pokreta i bez reči, pa bi nestajala, ne odajući mi tajnu svoje prisutnosti. Sada pomišljam: Možda bi mi i ponešto rekla da se nisam toliko plašio njenih dolazaka. Da sam bio spreman da čujem. Ali nisam. Moje su uši bile zaglušene strahom, a um izmučen najstrašnijim sumnjama. (...)

     "Bog nam kroz život daje ona iskušenja, patnje i bol koji će nam pomoći da prepoznamo i ispunimo svoju sudbinu. Ostavlja ih kao balege kraj puta, kako bismo put lakše sledili i na raskrsnicama birali najbolji pravac", govorio je moj brat Jevtimije.
     Bio je deset godina stariji od mene, nije mi krio svoju ljubav, i ja sam mu verovala. I trudila sam se svim žarom svoje detinje duše da vidim milost Božju i u onome što mi je ličilo na nemilost, kaznu i gubitak.
     Ali to je bilo kasnije, pošto sam doživela prvi veliki bol. I pošto mi je strah stegao srce.