JAVNA PTICA

     1.

     Ništa, apsolutno ništa, ne nagoveštava događaj.
     - Za ovo pre podne predviđena je poseta Muzeju vizantijske umetnosti, gde možete pogledati i izloženo blago Svete gore. Odlazak na izložbu je dobrovoljan, ko neće da ide, ne mora.
     Desa stoji na sred sobe oslonjena na sto i neprestano priča, obrćući stalno iste teme (kao Grada na sastancima – isti stav i stil). Ja se šminkam i ne slušam je mnogo. Sve što može da kaže, znam napamet: moje frakanje, minimalan mini, beskonačni telefonski razgovori, drskost, loš uspeh u školi, gubljenje vremena na gluposti, pušenje, nedostatak interesovanja za nešto pametno... Spisak je, istina, impozantan ali ponovljen milion puta. A onda Desi sinu nešto novo (trenutak nadahnuća, valjda!):
     – I na šta ti to liči – menjaš momke kao haljine?!
     Desa crveni, uzima vazduh da nešto kaže, ne uspeva, pa nemoćno odmahuje glavom. U meni se budi kao neko sažaljenje. I nada: možda Desa ne davi tek da bi se pravila da nešto korisno radi. (Vaspitavati dete pa još ovakvo, nedokazano, posao je grdan i naporan!) Možda se ona, u stvari, trudi da izigrava savremenu mamitu po savetima psihologa iz ženskih novina (Desino omiljeno štivo), da razume pubertetske krize i dileme, da razgovara sa mnom. Ja na njene pokušaje ostajem, uglavnom, nema, obično je ne konstatujem, takod a Desi preostaje samo da deklamuje prigovore. Da skinem greh sa duše svoje mlađane (da li samo zatio?) pružam Desi priliku:
     – Mama, pa ti mladići ne zaslužuju drugačije. I ne traže više. Do mene im nije stvarno stalo – samo im je pitanje prestiža da kažu da su sa mnom bili. Ničega u njima nema – toliko su prazni da zveče. A svi su isti, tako beznadežno isti, pa i ne primećujem da ih menjam. Prezirem ih, a ne mogu bez njih; ne mogu da budem sama.